Sa­mo­hra­noj maj­ci če­tvo­ro dje­ce sa Ko­ni­ka, Sa­bri­ni Dre­ić, o ko­joj smo ne­dav­no pi­sa­li, Ban­ka hra­ne obez­bi­je­di­la je pa­ket osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu.
Ova po­ro­di­ca fe­bru­ar­ske da­ne pro­vo­di kod kom­ši­je jer su im iz ku­će ukra­de­ni i špo­ret i dr­va. Noć pro­vo­de, ipak, pod svo­jim kro­vom, vla­žne i tro­šne ku­će.
– Za­hva­la­na sam na sva­koj po­mo­ći, jer mi u ovom tre­nut­ku sve ve­o­ma zna­či. Je­dva sa­sta­vlja­mo kraj sa kra­jem, ta­ko da će mi ovo po­slu­ži­ti da je­dan pe­ri­o­du bez­bri­žni­je pro­ve­de­mo – ka­za­la je Sa­bri­na Dre­ić.
Ona pod­sje­ća na sve bri­ge i te­šku si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­zi. Ku­ća u ko­joj sta­nu­je sa dje­com, vo­di se na nje­nog bra­ta od stri­ca. Ma­li­ša­ne vo­di kod kom­ši­je ka­ko bi se ogri­ja­li jer im je u svom sta­nu ne­iz­dr­ži­vo hlad­no.
– Ukra­li su mi i špo­ret i dr­va kad sam bi­la da obi­đem se­stru, ko­ja je bi­la na sa­mr­ti. Muž mi je umro pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Sve što imam od pri­ho­da to je na ime dje­ce 77 eura i po­ro­dič­na pen­zi­ja od 40 eura. Obra­ća­la sam se za po­moć i pi­sa­la mol­be so­ci­jal­nom, gra­do­na­čel­ni­ku, ne znam ni sa­ma ko­me sve ne, ali od to­ga ni­šta. Od ka­da mi je se­stra umr­la, kao iz­gu­blje­na sam – ka­že za­bri­nu­to Sa­bri­na za ,,Dan”.
Po­ka­zu­je na oro­nu­lu ku­ću, ogu­lje­ne pla­fo­ne i zi­do­ve pod­na­du­le od vla­ge, sta­ri ras­pa­li na­mje­štaj, ku­pa­ti­lo ko­je to i ni­je. Ko­ri­ste polj­ski to­a­let.
– Stru­ju ne­ma­mo, a vo­de ima­mo, ali ne­ma­mo ku­pa­ti­lo. Po­lo­mlje­ni su nam i pro­zo­ri. Hra­nu ku­pu­je­mo od tih mi­zer­nih pri­ma­nja, a za stru­ju i ko­mu­na­li­je ne­mam. Mo­ram i lje­ko­ve da ku­pu­jem. Stru­ju su nam is­klju­či­li pri­je če­ti­ri mje­se­ca. Dok su mo­ji po­koj­ni bi­li ži­vi oni su sve re­dov­no pla­ća­li, a sa­da ja ne mo­gu. Ne ra­dim ni­gdje. Ni­ka­da ni­je­sam ni ra­di­la. Ni zdrav­stve­no ni­je­sam do­bro. Imam po­vre­me­no gu­še­nje, stal­nu ko­sto­bo­lju, kao i pro­ble­me sa štit­nom žli­je­zdom – ka­že Sa­bri­na po­ka­zu­ju­ći mno­štvo sni­ma­ka, na­la­za i osta­le me­di­cin­ske do­ku­men­ta­ci­je. Ka­že, da ne bi smje­la bo­ra­vi­ti u vla­žnim pro­sto­ri­ja­ma, ali da ne­ma gdje da ode.
– Naj­mla­đe di­je­te ima šest go­di­na, a naj­sta­ri­je 12 go­di­na. Svi idu u ško­lu. Kom­ši­je da­ju knji­ge, odje­ću i obu­ću. Ta­ko se ne­ka­ko sna­la­zi­mo i pre­ži­vlja­va­mo. Ka­ko ži­vi­mo i ka­kvi su uslo­vi, oni do­bro uče – ka­že Sa­bri­na Dre­ić.
No­ću se vra­ća­ju da pre­spa­va­ju u svo­ju ku­ću ka­ko bi sa­ču­va­li i to ma­lo na­mje­šta­ja i go­to­vo ne­u­po­tre­blji­vih stva­ri. Dre­i­ći­ma je po­treb­no sve: re­no­vi­ra­nje ku­će, no­vi krov, kre­če­nje, ku­pa­ti­lo, na­mje­štaj, stru­ja, špo­ret, dr­va, hra­na, odje­ća, obu­ća... Ni sa­mi ni­je­su uspje­li da se sje­te šta bi im sve bi­lo po­treb­no ka­ko bi ima­li onaj mi­ni­mum za odr­ža­va­nje zdra­vog i skrom­nog ži­vo­ta.
A.Ć.


Apel za po­moć

Svi lju­di do­bre vo­lje ko­ji su u mo­guć­no­sti da po­mog­nu sa­mo­hra­noj maj­ci Sa­bri­ni Dre­ić i nje­noj dje­ci, ka­ko bi ma­kar ma­lo po­pra­vi­li sta­nje u ko­me se na­la­ze i pre­bro­di­li zi­mu, mo­gu to uči­ni­ti upla­tom nov­ča­nih sred­sta­va na ži­ro ra­čun broj: 550-0100400508806-40 kod So­si­je­te že­ne­ral Mon­te­ne­gro ban­ke.